четвртак, 25. фебруар 2016.

Просторни распоред Срба и Хрвата (Први део)

Према мишљењу слависта 19. века


Карта Јована Цвијића
1. У XIX веку почеле су се тек формирати европске народности и, упоредо с тим, почела је била наука да са своје стране указује пут том формирању. Док још није било нација у субјективном смислу, наука је сматрала за потребно да, по објективним критеријима и аргументима којима она располаже, утврђује постојање појединих нација, установљава њихов опсег, њихово пространство (територијални распоред), њихову бројну снагу итд. Другог погоднијег и адекватнијег пута и начина није тада било нити је могло бити. И цео XIX век је испуњен тим занимањем науке. Нарочито што се тиче Словена, који су тек почетком тога века почели били да се "национално" буде, како се то каже. Упоредо са политичким и националним акцијама, и наука је са своје стране допринела дефинисању и опредељењу појединих народности. Нарочито баш код Словена. Разни су научници у томе учествовали, али у првом реду слависти и етнографи, па је при томе било лутања и колебања, о томе не треба нарочито ни говорити, то се разуме по себи. Свака млада наука чини грешке. А баш Славистика као наука, а такође и модерна Етнографија, појавиле су се заједно са овом политичком активношћу за образовање нација. Појавиле су се као њихово помоћно средство или њихов корелат. Акција је стимулирала науку, наука је одуховљавала акцију и олакшавала јој посао. Данас може та улога науке изгледати као туторска, као спречавајућа, као недозвољена. У XIX веку то није био случај. Напротив, многе су ствари помоћу ње рашчишћене и многи проблеми решени. Да није било науке, хаос у питању националности био би већи него што је. Па и дан-дањи за спорна питања не постоји други објективан пут већ тражење помоћи од науке. Она неће данас да да сва и дефинитивна решења, и њене аспирације и њена улога знатно су смањене, али ће дати путоказ којим ће се олакшати практична решења. Слависти су се питањем броја и опсега словенских народности бавили кроз XIX век. од почетка до краја, па су неке дискусије пренете чак и у XX век (нпр. питање македонске народности). Нигде тешкоће нису биле веће него на нашем националном подручју. Ту живе, као што се зна, бар два народа са сличним или чак једнаким језиком. Земље су мењале, и политички и демографски, прошлост, па је учињена једна национална збрка, коју није могуће лако разрешити. То је за научнике био стимуланс а не запрека истраживања. И они су истраживали и своје закључке обелодањивали. И то буквално кроз цео XIX век, од почетка до краја. Сви велики слависте прошлог века бавили су се, хтели - не хтели, питањем просторног распореда и међусобног разграничења Срба и Хрвата. На основу историјских и других, али нарочито на основу језичких аргумената. Њихови резултати се не подударају, то је тачно. Има много, чак и принципијелних размимоилажења међу њима. Али сви они - то је симптоматично - дају Хрватима веома мали национални простор, а Србима веома велики. Појам Хрвата се ограничава на само једну сасвим уско обележену "скупину" на подручју рецимо данашње Југославије. Једни слависте - а то су махом северни Словени, у првом реду Чеси - признају као Хрвате само кајкавце. Други, Словенци, нпр, сматрају кајкавце за Словенце а Хрвате ограничују на чакавце. Према свим тим писцима Срби су бар пет-шест пута, ваљда и десет пута бројнији од Хрвата и настањују толико пута већу територију. Зато није нимало чудно да један од највећих европских етнографа прошлог века Гијом Лежан каже у својој Етнографији Европске Турске (11,24): "Хрвати (Хорват, Херват) не образују један јасно уочљив саставни део "југословенске" расе, јер нема ваљда два слависта чија се мишљења о географском распростирању Хрвата подударају..." Ово je преведено дословно из његовог немачког текста књиге, који je једнако аутентичан као и француски. У француском тексту почетак гласи. "Les Croates ne sont pas un element tres distinct dans la race "Yougoslave"..." Нема баш ниједне, ама буквално ниједне, области данашње Југославије коју су сви велики слависти XIX века признали као несумњиво хрватску. Велики слависти, као што су Копитар и др, оспоравају чак Хрватима као нацији сам Загреб са околином. Једино у чему се сви слависти слажу, то je да су заиста чисти Хрвати они који су напустили Хрватску при појави Турака и пребегли дапеко у Мађарску и Аустрију, чак до Моравске. Данас су они већим делом претопљени у народе међу којима живе. С друге стране, сви значајни слависти XIX века признају као неспорни српски национални териториј скоро све што Срби ревиндицирају, бар пет шестина онога што највећи србски "шовинисти" за свој народ траже. Ова мишљења могу бити неактуелна, али безначајна она нису, нарочито кад се са друге стране не признаје право самоопредељења народа, већ се траже (a слабо налазе) неки објективни аргументи за своје тезе. Ево, нека и ови аргументи томе нешто допринесу. Пошто нисам слависта, a иначе не живим у крају где су публикације те врсте доступне, моји исписи имају ограничен домашај. Па ипак, главне представнике словенске науке ja сам пронашао, иако не увек у њиховим најрепрезентативнијим делима. Негде сам их хватао искоса, посредно. Па ипак, они су ту, и њихове главне мисли на овом домену биће овде пренете. Детаљна испитивања може да продужи неко други. Ja износим мисли тих великих слависта онако како су дате, у деловима писама, у строго научним радовима итд. Разуме се да ће у том облику оне бити прилично сувопарне и слабо сварљиве за нашег просечног човека и избеглицу. Али се морало тако поступити, да би књига остала на научној висини. Свако симплифицирање, свако изношење својим речима, може читаоца да удаљи од лисца a тиме и његово мишљење да мало модифицира. A нама то није потребно. Јер нам та мишљења иду у корист иако их je мало теже пронаћи. Само где су други неспорни ауторитети и слависте упрошћавали мишљења других (као Јагић и Решетар мишљења Миклошића), ми се служимо и њиховим излагањима. Научност дела тиме нимало не трпи. 

Верска карта краљевине СХС
2. Прво ћемо навести Добровског, тзв,. "оца Славистике". (Јосиф Добровски je живео од 1753. до 1829. Био je католички калуђер, језуит. Чех пo народности, пo занимању професор и ректор Богословије у Моравској). Он се први хронолошки бавио проблемом у својим збиркама "Славин" и "Слованка" (пo две) све у почетку прошлог века. Ja немам те збирке и мораћу их цитирати индиректно или из мањих радова. Сам Јагић каже у једној својој расправи из 1895. (7) ово: "Добровски је...држао само кајкавски дијалект Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било je за њега илирски или србски". Само Хрватско Загорје са околином сматрао је отац Славистике као предео Хрвата; свуда друго живели су за њега Срби. Сад неке посебне изјаве Добровског у писмима Јернеју Копитару (18). У једном писму из почетка прошлог века пише Добровски између осталога: Крањци, Доњоштајерци (Безјаци тј. Загребачки Хрвати) по Салагиусу су они Хрвати Константина (Порфирогенита) који су се оделили од Далматинских и повукли у Панонију. Угарски Словенци, то су емигранти (новији) из Штајерске, Доње Крањске итд. Панонски Хрвати би се могли, дакле, поделити у а) праве (загребачке) Словенце, б) угарске Словенце, и в) крањске, штајерске, корушке. Далматинци су напола Срби (глаголаши), а ћириличари су чисти Срби"... "Географски називи ме мало интересују. Та Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби. Крањци, Безјаци *, Панонски Хрвати су по пореклу Хрвати"... Тада су, разуме се, при опредељивању "милета" доминирала географска имена. Кад су некога питали шта је, он је одговграо: Босанац, Далматинац, Бокељ, Истранин итд. Слависти се против тога буне: они траже и пропагирају генетске или етнографске називе базиране на роду (крви), јер се само тако може определити народност. 6. марта 1810. Добровски пише Копитару (19, 308): "...Прави хрватски језик, то је загребачки, и према томе су сви Ваши Винди (Словенци) Хрвати, пошто су (према Вама) Хрвати Винди. Земља која се сада зове Хрватска, с ове стране Саве, није се никад звала Хрватска, па ипак је била насељена од Хрвата, а право су имали да је разликују од новонадошлих Славонаца, што су овај део назвали Славонијом... Човек се навикне на географска имена а опште називе збаци. Босанац се неће звати Србином, то важи и за Далматинце; па зар ипак зато нису Срби? Водене Хрвате ја не познајем. То би ипак могле бити праве хрватске колоније, као што их има у Моравској (од 1590) и недалеко Пожуна. Они се такође називају Хрватима, али не и Ајзенбуршки Винди..." Глаголаши су оно што су сви Граничари. Помешани од Хрвата и Далматинаца (Срба)" Добровски пише Копитару 30. јануара 1811. (19 стр. 636): "...Као сад, тако је било и у старо доба, да су хрватски (словеначки) и србски (илирски) јако сродни, и једном Крањцу се не може замерити ако он верује да је методски језик његов. Али ни сам Србин не може другачије да суди, а он има и историју са собом..." У једном много доцније саопштеном писму (13), али писаном 27 марта 1811, позива се Добровски Копитару на аналогију Чеха и Мораваца (Добровски је сам Моравац), али каже да његов језик треба називати чешким и у самој Моравској, мада Моравци кажу да они говоре "Моравски језик", али је "чешки" генетско означење. Онда каже да исто треба рећи "хрватски" за све Хрвате у Панонији који су се оделили од Хрвата из Далмације. Они су сви Словени али генетски Хрвати..." А далматински Хрвати јако су се помешали са Србима, поради њиховог дотицаја, и само севернији су по језику чисти Хрвати". (13) У књизи "Славин", коју сам пронашао доцније (и ово додајем за време коректуре), "патријарх Славистике" Јосип Добровски казао је (363): Границе између правог хрватског и србског (илирског) језика у Далмацији могао би најбоље да наведе неки Хрват који је добро вешт у оба дијалекта. Ако некоји, као Златарић у предговору својих Песама (Млеци 1597.4.) далматинско-илирски (србски) језик називају Харвацки језик, то није тачно говорено; то се догађа због политичке везе са Далмацијом. Далматинско-илирски и србскија држим у суштини још увек као исти језик. Ја знам добро да далматински и србски нису сасвим истоветни говори. Али, у основи, оба припадају, без обзира на разне провинцијализме и друга мања отступања, ипак само једној језичној врсти, као што су и становници обе земље по свом пореклу србског стабла..." (Први део ове изјаве дао је Добровски раније, а сад га, другом и трећом реченицом, потврђује. Он је до краја живота остао на гледишту да су Далматинци и по језику и по пореклу углавном Срби). Хрватски историчар Фердо Шишић каже (449, стр. 124)."Опат Добровски први је стао градити етнографички систем словенских народа према језчној сродности, у којем је систему Јужне Словене подијелио у ове скупине: 1) Винди Словени Корушке, Крањске, Приморја, Штајерске, Прекмурја) и провинцијални Хрвати тј. сви кајкавци); 2) Срби, Бошњаци, Славонци, Далматинци, Црногорци и Хрватска Крајина или једним именом Илири (тј. сви штокавци); и 3) Бугари. Ова раздиоба остаде за славенску науку у главном мјеродавна све до Миклошића (у другој половини XIX вијека). Према томе, дакле, бијаше код интелигенције у првој четврти XIX вијека име хрватско ограничено искључиво на кајкавце, наиме на сјеверни дио жупаније загребачке до Купе, читаву вараждинску с Међумурјем), западни дио крижевачке... "

*Именом Безјаци (и Безјаки) називају се неки становници у Хрватском Загорју, Истри и Словеначком Приморју, највише кајкавци и полукајкавци. Израз има погрдно значење. Овако хрватски штокавци називају кајкавце око Вараждина и у другим деловима Хрватског Загорја. Тим надимком подругљиво зову штокавце и кајкавце западно од Купе, и измећу Купе и Муре. Затим, тако се називају сељаци из горњег тока Мирне до Разина и Жмиња у Истри, где се мешовито говори чакавско-кајкавски. И становници села Св. Мартина, северно од Тржича, могу да чују да их тако зову суседи. Код италијанског историографа Марина Сануда у XVI веку је кајкавска Словенија тј. кајкавска хрватска "La Besiathia". Назив је, дакле, узет као етнички и топографски термин. Чувени хрватски књижевник П. Р. Витезовић у XVII веку тумачи тај израз као подругљив, за глупе људе. Неки етимолози тумаче ту реч као да потиче из немачког. а други као да је из млетачког дијалекта. У сваком случају, не зна јој се право значење. 

7) Vatroslav Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der suedslavischen Sprachen, Archiv fuer slavische Philologie, Jahrgang XVII. 1895, C. 64.
13) Zwei Briefe Dobrowsky's an Kopitar. - Archiv fuer slavische Philologie, XXII Band. 1900, S. 624. 
18) Briefe Dobrovskys an Kopitar. Archiv fuer slavische Philologie, IV, 1879, S. 520,524. 
19) Briefe Kopitar an Dobrowsky, Archiv fuer slavische Philologie, V.
363) Dobrowsky's SLAVIN. Botschaft aus Boehmen an alle Slawischen Voelker, oder Beitraege zu ihrer Charakteristik, zur Kenntniss ihrer Mythologie, ihrere Geschichte und Alteruemer, ihrer Literatur und ihrer Sprachkunde nach allen Mundarten... Zweite vebesserte, berichtigte und vermehrte Auflage von Wenceslav Vanka... Prag 1834. 
449) Фердо Шишић, Бискуп Штpocмajep и Јужнословенска мисао. I део. Београд 1922. Српска књижевна задруга б р ој 162.
_______________________________________
Извор: Спорне територије Срба и Хрвата, Лазо М. Костић, Београд, 1990., стр. 20